One of the ways with which Emotional Ego experiences spiritualism is called religion.

Natural need of every person for spiritualism, during human history the society is realized through the religion, which is – as a product of Ego, within it contained the most of elements which are necessary for the power establishing and keeping, of course, it is copied and adopted at the area of spiritualism.

This is the most obviously in that every religion itself state, that it is the only one and the real represent of spiritualism at the earth, while other religions are wrong and false. Unfortunately, this attitude – accepted by the believers of all religions, during history was the cause of the mass hate, conflict and mutually wars. Its basic intention is reflecting in establishing of domination and the power above the other individuals or groups, by own religion imposition.

Generally, religion represents the group of ideas customized in a hard thoughtful pattern, assisted by strong emotional charge and maintained with daily rituals and customs.

Such a shaped system makes those we call religion.

All those who belong to particular religion, we can classify in three groups:
Believers, Priests and Monks.

Believers represent the biggest group within every religion and their personal experience of spiritualism is often very modestly or it is entirely absent, because many are approaching to religion due of traditional or social reasons to confirm on such a way their affiliation and devotion to the group they belong to.

Attributes of believers
It’s the fact that sense of spiritualism at believers in most cases isn’t bigger, and many times neither smaller than the feeling of spiritualism at the some other spiritual groups or atheists. Unfortunately, as believers experience religion through the process of Ego’s personal identification, on that way they – especially over Emotional Ego expose the attributes which make them remarkable such are:

- Domination – As a way of power establishing over the other person, believers many times try to impose to the believers within own religion, other religions, spiritual groups or to atheists, a feeling or lower value or at least a feeling of guilt / sin, to establish and keep own power and control over them on such a way.

– Intolerance against believers of other religions, who are experienced as their directly opponents, which in time mostly transforms into open antagonism and conflicts.

– Emotional aggressiveness is once more remarkable attribute of believers. Every input of doubt or impeachment of any part of their religion, at believers provoke increased emotional aggressiveness, directed to unbeliever.

– Hate – Religion serves to many believers as an ideal cover for manifestation of aggregated hate, in this case directed toward believers of opposite religion, which in time gives them status of prominent fighter for the faith.

Depending of differences within every religion, the priest’s way of life can be reciprocally differed – beside realizing of daily rituals and customs regulated by the rules of own religion, the priests are making their lives which are, in some parts, similar with lives of many believers: – some of them are going to be married so then they establish the family, they possess private property, material fortunes and jewelry, be educated on civil universities, they are occupied by humanitarian and social work, they participate in public life and so on.

Hence, depending of all mentioned, personal feeling of spirituality of every priest can differ considerably.

The way of monasticism consists of three degrees such are: Neophyte, Monk and Ascetic.

Neophyte can be any member of particular religion (or convert) who shows desire for monkish life and that possibility is opened for all who want that, regardless of kind of life they had before they acceded into the order.
Probation represents necessary phase of checking when candidate became aware of requirements and challenges in the life of the monk, so many of them just then realize that the monasticism represents hard and long way of material and sensually abdications, daily examination of holly scripts, realizing or rituals and customs and realizing of fasting, confessions and prayers.

Because of that, some of them give up of probation, finding nothing what they expected – easy and quick way to the God.

As a result of daily and multi decade dedication to spiritual development, mostly of monks through the fasting, confessions and prayers mainly succeed to clean and release themselves of personal traumas, exceed negativism and influence of its Ego, and establish hard connection with spirituality.

Of course, it doesn’t mean that all of them who became monks are, at the same time, highly spiritual, because even among them there can exist huge differ in personal experience of spirituality, which can be in a range from spirituality understanding at the way of some believer, up to those who achieved the state which is close to illumination.

When monk achieves highly state of spiritual cognition and extrication from Ego, then he – to provide necessary peace to himself, at many cases be physical separated of other monasticism and become an ascetic.
Acetic is – due to intensive experience of personal freedom, released of everything what for him at any way represents some kind of rule, pattern or any other form of Ego’s activity, so now he starts to experience spirituality at the most spontaneously and the most natural way, without any own willingly or thoughtfully influence on it.
This absence of any targeted activity, even absence in a direction of further own spiritual development, automatic makes in him hard state of strong and persistently feeling of spirituality – state of Experience, which in time unperceivably grows into Illumination.

* * *

It’s interesting that many people who consider themselves as great believers, don’t feel desire for confirmation of that faith and love toward their religion, and through the monasticism and asceticism – as the only way for spiritual development, to be joined with a God.

Изгледа да је немогуће дати тачну дефиницију секте, јер њена дефиниција зависи од тачке гледишта особе која је доноси и увек је субјективна, што требате имати на уму током читања овог поглавља.

Говорити о религијама а не поменути секте, немогуће је. Ако се присетимо корена хришћанства, видећемо да се до 313 године н.е. састојало од већег броја често пута супростављених секти, при чему је свака од њих имала сопствено виђење природе Исуса Христа, Светог Тројства, живота после смрти… и слично. Од 313-1054 трајао је период како-таквог јединства ове религије, да би у XI веку поново дошло до појаве секташтва у хришћанству. Прво је 1054 године дошло до поделе на две велике секте – римокатоличку и православну, из којих је временом настао већи број мањих секти:

-> из римокатоличке су се издвојиле: ватиканска, калвинистичка, лутеранска, англиканска, евангелистичка, баптистичка, анабаптистичка, меноитска, презбетеријанска, епископална, методистичка, адвентистичка, мормонска, пентокостална… и наравно, секта Јеховиних Сведока,

-> из православне су се временом издвојиле руска, белоруска, украјинска, грузинска, грчка, кипарска, српска – унијати и артемијевци, македонска, црногорска, румунска, бугарска, пољска, албанска, јерменска, етиопска, коптска, еритрејска, сиријска, арменијска… и остале секте.

Најуочљивија разлика међу њима је у томе, што се секте које имаjу своју државу називаjу црквама, док оне које је немају – верским сектама. Ове прве, међусобне размирице у борби за моћ најчешће би решавале на хришћански начин – ратом, пљачком и геноцидом над недужним становништвном супарничке секте.
Ови сукоби нису избијали само унутар и између римокатоличких и православних секти, већ су и оне саме будно пазиле да им се у њиховом сопственом дворишту не запати нека јерес. Геноцид над Богу-милима почињен од стране Српске Православне Цркве, геноцид над следбеницима богумилског учења на Западу – Катарима, почињен од стране Римокатоличке Цркве, те прогони и злочини почињени над исцелитељима, духовним трагаоцима и истраживачима – који и даље трају, одраз су насилне и злочиначке природе ових секти.

Када су религије у питању, оно што највише упада у очи, јесте њихова склоност ка изазивању свађа и сукоба, са углавном смртним исходом. Међутим, ови сукоби од стране верника најчешће се правдају тиме да им је друга страна "повредила нешто најсветије што имају у животу”, па су морали да га бране по сваку цену. Они религију којој припадају и веру коју исповедају, сматрају светим чином који их чини привилегованијим и надмоћнијим у односу на оне, који је не исповедају. "Неверници” се сматрају глупанима који ће се горко кајати "кад’ већ кол’ко сутра наступи смак света”, након кога ће преживети само прави верници  - значи, они.

Колико год на моменте изгледале неозбиљно, ово су типичне реакције Емоционалног Ега и то углавном његовог нижег дела, који је повезан са негативним емоцијама и моћи. Зато су свештеници, талибани и верници толико усмерени на моћ коју упорно покушавају да успоставе над атеистима и духовницима, али и над верницима осталих религија. За њих је то "света дужност” – задатак поверен од стране Бога, који мора бити остварен без обзира на цену. А цена се мери милионима недужних живота.

Зато, када су у питању молитве свештеника и верника, оне не зависе од тога којем духовном бићу се обраћају, већ од степена вибрација њихове свести (што важи и за нас). Уколико су испуњени материјализмом, похлепом (Животни Его), нетолеранцијом, завишћу, агресивношћу, мржњом, осветом, жудњом за Апсолутном Моћи… и сличним негативностима Емоционалног Ега и уколико је њихов Мисаони Его заробљен нелогичним идејама, једноумљем, лукавошћу, подлошћу… онда је та свест укорењена на Емоционалном Плану, пре свега на његовом нижем нивоу (Нижем Астралу), који је извор негативних енергија, али и енергија Моћи. Зато какав год да је мисаоно-вербални садржај њихове молитве или колико год "високо духовном” бићу да се обраћају, та молитва не може доспети даље од нижег нивоа Емоционалног Плана.

Наиме, свако од нас током живота због негативних искустава којима смо изложени, спонтано реагује преко Желудачне чакре, чиме каналишемо негативне енергије, али и енергије моћи са Нижег Емоционалног Плана. Но, у нормалним условима ово је само привремена реакција – љутња, бес, или жеља за увећањем личне моћи како бисмо надјачали противника, које Душа током спавања брише и уколико их ми сами не хранимо жељом за осветом, неће се усталити као део Емоционалног Ега.
Међутим, када вас религије трајно вежу за Нижи Емоционални План, онда ви хтели-не хтели спонтано каналишете негативне енергије и енергије Моћи, што вас увек води ка свађи и борби за моћ – без обзира да ли се оне заснивају на религијским или световним разлозима. Религије ово спроводе тако, што се њихова учења заснивају на нелогичним идејама и вери, чиме буквално протерују Мисаони Его из читаве приче, што код особе блокира процес процене, критичког размишљања и закључивања. На тај начин верник постаје послушан роб, који без поговора извршава наредбе свештеника.

Зато религије имају погубан учинак по човечанство, јер свештеници, талибани и верници својом укорењеношћу на нижем нивоу Емоционалног Плана, директно каналишу енергије Зла.

У већини религија – а посебно у хришћанству, опраштање је једна од уобичајених црквених услуга и с обзиром на његово погубно дејство, даћемо кратко појашњење.

Грижа савести због почињених греха, криминалних дела и злочина, и моћ да се они трајно обришу, толико је сластан мамац, да није чудно што су се милијарде грешника упецале на њега. „Опраштање" је злочин с предумишљајем, јер верницима шаље следећу поруку:„Уопште се не секирајте ако почините зло, јер ће га Исус на нашу молбу обрисати", па на овај начин енергије Зла знатно увећавају патњу човечанства. Оно можда игра и пресудну улогу у моћи коју религије имају у друштву, нарочито када су у питању друге две полуге моћи – муповци и режимлије, јер „опраштајући" им грехе, криминална дела и злочине, свештеници их стављају под контролу, чиме постају недодирљиви, јер опраштање – у овом случају право, делује и у супротном смеру, где сада муповци и режимлије свештеницима опраштају грехе, криминална дела и злочине над човечанством, па је због овог брака из рачуна оно осуђено на вечну патњу.

Но, као што нам нико – па ни сам Универзум, неможе одузети једном дату Слободну Вољу, тако нам нико – па ни сам Универзум, неможе обрисати почињено зло. Иако је он у суштини Безусловна Љубав, брисањем свега лошег што смо починили не би нам помогло, већ би нам одмогло у духовном развоју. Зато је у ту сврху створен праведан Закон Карме, који делује на све у универзуму који имају слободну вољу, а идеја да тамо неки свештеник може поништити законе Универзума, толико је неозбиљна, да је сасвим разумљиво што је верници сматрају истинитом.

Суштина Закона Карме је у следећем: све док се поистовећујемо са Егом, наносићемо бол и зло другима, па да би се одвикли од тога, тај исти бол и зло морамо искусити на сопственој кожи, јер је то једини начин на који учимо док смо под вођством Ега.

Рецимо, уколико некоме кога мрзимо запалимо кућу, осетићемо задовољство, јер смо му нанели бол. У следећем животу, неко или можда та иста Развојна Свест којој смо у претходном животу запалили кућу, сада ће запалити нашу, како бисмо искусили бол гледајући како сав наш животни труд нестаје у пламену. У трећем животу, када нам неко предложи да запалимо кућу одређеној особи како бисмо јој напакостили, то ћемо одлучно одбити, не због догађаја из претходна два живота којих се и не сећамо, већ због бола који смо у претходном животу искусили, након чега смо донели чврт став-увид да је погрешно људима палити куће.

На овај – болан начин, Развојна Свест постепено напредује и развија се док је под вођством Ега. Када пак досегне ниво самосвести довољан за повезивање с Душом, тада се препушта њеном вођству чинећи позитивне и добре ствари, након чега се њен духовни развој знатно убрзава, праћен осећајем пријатности без обзира на животне потешкоће којима може бити изложена.

Relationship between religion and state, many times is filled with tensions and with struggle for the power, however, during decades and hundred years of collective life, religion and the state principally are succeeded to establish friendly and reciprocally useful relationship.
Religion is – to survive, its influence always directed toward the benefits of the state, while the state – as a favor done in return, gave and protected "rights” for that religion to be the only one to whom is allowed to deal with spirituality.
This attitude is still valid for those states in which religion at the same time practices the role of the state, and partly also in those post-communist countries, where official religions aren’t agreeable to divide "own” right on spirituality, with other religions and movements directed to spirituality.

Present relation between religion and the state can be entirely different from one to another social system – somewhere, religion is entirely separated from the state and has no impact on it, and at another systems, although separated from the state, it still has a strong impact on its work, while in third systems, religion and state are joined together.

* * *

Maybe it seems unlikely, but in cooperation between state and religion, religion is the one which has benefits, while state and population are mostly on loss.

In such a case, religion would be assumed leading and commanding role from the state very quickly, imposing own goals as a state goals, using its procedures in population persecution due ideological differences or starting religious wars with another states, at the same time exposing both of state and a population to unnecessary losses.

Although they originally appeared as spontaneous form of association of spiritual seekers with a goal of achieving Illumination and join with God, religions are transformed very quickly into organizations with a goal of imposition own religious understandings as the only correct way of thinking and behaviour of people, establishing of own reign over the civilian society and expanding of own religion over the whole world.

This aspiration of religion toward the power, through the history represented a cause of huge suffering of population, from which neither region of Balkan wasn’t spared.
500 years long occupation of Balkan countries prepared and hidden by the false conquest for liberation of The Holy Land, emerged as a consequence of an agreement of two religions and their exchange of intelligence data, and celebrated by the common theater play – siege of Vienna, after that World War One, then World War Two with exhaustive imagined costume design of Third Reich, just as the last war cause by decomposition of Yugoslavia, as a basic criteria of antagonism had religious and racial affiliation of population.

What consequences for the human kind had all those wars is redundantly to mention.

Period where religion at the same time represented a state, was always a period of great limitation of human rights and period of generally retrogression of society.
Human necessity for a change, further evolution and new cognitions in all areas of life, religion is always experienced as an enemy activity addressed to disintegration of its power. Every thinking which wasn’t agreed with valid religious education was repressed and announced as antagonistic, and that person was persecuted, arrested and in many cases even killed.

Unfortunately, the condition of freedom and human rights in these countries is still on the middle age level.

Complete deprivation and humiliation of women and children, non existence of religious freedom and proclamation of capital punishment in the case of public creed of different religion, pronounced racism, homophobia, low level of education and general culture, cruel and downgrading regard towards animals, complete absence of even the most basic elements of democracy and many more, represent reality in which more then a half of the entire humanity lives.

Unfortunately, the leading and at the same time countries with the highest degree of civilized development, seem to, for their own reasons, consciously support this unfortunate condition in those countries, often directing them to a conflict with another countries, all that for achieving their own economic as well as military goals.

In these countries, the raising of the level of human rights, freedoms and general culture, and their equalization with the civilized level which is existent in free and democratic countries would probably have to be the more important goal, then the meaningless and absurd goal of constitution of absolute power over the entire planet.

* * *

Although during history, religions often were provocative of mostly conflicts and wars, yet we don’t have to consider them as exclusive perpetrators. Some thought that with disappearing of religions would result with finally termination of all conflicts and wars worldwide, so that probably doesn’t befit to the reality.
Inasmuch – occasionally, religions stop to exist, that phenomenon wouldn’t lead to bigger understanding among the people and peace worldwide. In absence of those, big world wars, with millions of death would be maintained among, let us say, football and basketball fans, between folk singers and rap musicians or among any two or more groups of people, grouped by some criteria of Ego, which make them so close and essentially different of the other groups.

Ego is the real cause, religions are just a mechanism which it use for its goals realizing.

All texts from this site without any changes and the reduction can be printed and published in both private and commercial, domestic and foreign, by all who want it. Publishing rights are free of charge, by prior agreement in relation to the selection, equipment authorization and texts.